Kao jedan od najstarijih rituala poznatih ljudskoj vrsti hod po vatri je našao svrhu u mnogim kulturama. Do danas je ovaj ritual opstao, a samo iskustvo hodanja po vatri se smatra spiritualnim.
Hod po vatri je nastao pre više od tri hiljade godina, u Indiji za vreme gvozdenog doba. Ali primena ovog rituala je pronađena i u Grčkoj, Pakistanu, kod mnogih hrišćana, tako i na ostrvima kao što je Bali ili Polinezija.
Pojedini stanovnici istočnjačkih država još uvek praktikuju ovaj nesvakidašnji običaj, verujući da će tako sprečiti vremenske nepogode ili bilo koju drugu prirodnu katastrofu ili kako bi prizvali blagostanje.
Sledbenici taoizma i budizma smatraju da je sve u kontroli uma i da ako muškarci koji hodaju po vatri uspeju da se koncentrišu i isključe um neće imati nikakve opekotine.
U Šrilanci, Singapuru, Mauricijusu, Maleziji organizuje se Thimithi festival posvećen Draupadi, jednoj od glavnih ženskih likova iz epa Mahabharata, za vreme trajanja festivala pored grupnih molitva i grupnih venčanja jedna od ceremonija je i hod po vatri.
U našoj okolini ovaj ritual se zadržao u Bugarskoj, kao i u nekim grčkim selima. U podnožju planine Strandža u Bugarskoj još uvek ljudi hodaju po vatri i to za vreme rituala pod imenom Nestinarstvo. Za vreme praznika Svetog cara Konstantina i carice Jelene ljudi se okupljaju i slave, ovaj običaj je mešavina hrišćanskih i paganskih rituala.
U nekim delovima Španije, naročito u oblasti Kastilja i Leone, običaj hodanja po vatri se praktikuje 23. juna, za vreme proslave noći Svetog Huana. Proslava kojom se obeležava početak leta ima za cilj da se u vatru bace stare stvari i time se ljudi oslobode starih problema. Pored vatrometa, muzike i pića, ljudi koji hodaju po vatri za vreme rituala nose nekoga na ramenima jer veruju da dodatna težina sprečava da se opeku.
Izvor:portalmladi.com
