Naučnici su uspeli uz pomoć plastike da rekonstruišu proces nastanka dijamanata i procesa koji se dešavaju duboko unutar najudaljenijih planeta Sunčevog sistema.
Pretpostavka da se pod izuzetno visokim pritiskom i temperaturama, vodonik i ugljenik pretvaraju u dijamante na udaljenim planetama kao što su Uran i Neptun okupira umove naučnika već neko vreme. Najnovije istraživanje na ovu temu koje je objavljeno u časopisu Sajens advans sada spominje i kiseonik kao jedan od faktora u ovom procesu i potvrđuje da je tzv. “dijamantska kiša” mnogo češća pojava nego što se ranije mislilo kao i da se odvijaju u unutrašnjosti planeta.
Poznato je da su van našeg Sunčevog sistema najčešće planete – giganti prekriveni ledom, a nova saznanja ukazuju da je dijamantska kiša veoma česta pojava koja se odvija duboko unutar njih. Međutim, naučnici kao što je autor studije i fizičar Dominik Kraus smatraju da se ovakve vrste padavina razlikuju od onih koje se dešavaju na Zemlji.
On objašnjava da se ispod njihovih ledenih površina nalazi “vrela i gusta tečnost” u kojoj dolazi do nastanka dijamanata, nakon čega oni tonu ka jezgru na dubine od 10.000 kilometara. Drugim rečima, u unutrašnjosti se možda nalaze debeli slojevi ovog kamena dugački stotinama kilometara koji najverovatnije nisu lepi i sjajni kao oni koje možemo videti u zlatarama, ali su nastali na sličan način kao i oni na Zemlji.
Kako bi rekonstruisali ovaj proces Kraus i njegov tim su za potrebe studije uz mešavinu ugljenika, vodonika i kiseonika iz PET plastike i optičkog lasera velike snage rešili da naprave dijamante. Jak i kratak rendgenski bljesak velike jačine im je omogućio da posmatraju proces nastajanja sićušnih i za ljudsko oko gotovo nevidljivih tzv. nanodijamanata. Eksperiment je na ovaj način potvrdio da kiseonik koji se nalazi na udaljenim ledenim planetama pomaže da se atomi vodonika odvoje od ugljenika.
Naučnici se sada pitaju: Da li su otkrili nov način za pravljenje nanodijamanata?
Poznato je da nanodijamanti imaju široku primenu u različitim oblastima od medicine do elektronike, a kako bi se proizveli trenutno se uzima goimila ugljenika ili dijamanata koji se potom “raznose” eksplozivom. Koautor studije Bendžamin Ofori-Okai objašnjava da bi laserska proizvodnja mogla da ponudi čistiju i lakše kontrolisanu metodu za njihovo pravljenje.
Naučnici ističu da istraživanje “dijamantske kiše” za sada ostaje samo hipoteza koju u budućnosti valja detaljno ispitati, a kao jedan od razloga navode to da se o Uranu i Neptunu jako malo zna jer predstavljaju najudaljenije planete u Sunčevom sistemu. Za sada je samo “Vojadžer 2” kasnih osamdesetih godina prošlog veka uspeo da im se približi, a podaci koje je poslao se i danas obrađuju.
Izvor: nationalgeographic.rs
