Jedno od najpoznatijih imena meksičke umetnosti svakako je ime Fride Kalo (šp. Frida Kahlo) čiju sliku veoma često možemo videti na sveskama, majicama, nakitu i mnogim drugim predmetima u poslednjih nekoliko godina. Ono što je poznato manjem broju ljudi je njeno pravo ime: Magdalena Karmen Frida Kalo Kalderon (šp. Magdalena Carmen Frida Kahlo Calderón).
Otac joj je bio Nemac sa mađarskim korenima, a majka je bila rodom iz Meksika. Frida je imala tri sestre i porodica je živela u gradu Kojoakan (šp. Coyoacán) u poznatoj Plavoj kući (šp. Caza Azul), koja je danas pretvorena u Fridin muzej. Kao mala se, na nagovor oca, bavila fudbalom i boksom, da bi ojačala desnu nogu, koja joj je zbog bolesti bila slabije razvijena. Uz očevu podršku uspela je da se školuje i imala je želju da studira medicinu. Bila je član političke grupe zajedno sa velikim misliocima XX veka, poput Alfonsa Vilje i Manuela Gonsalesa Ramiresa.
Njen život se menja iz korena 1925. godine kada tramvaj udara u autobus u kome se nalazila. Mnoge kosti su joj slomljene, kao i pršljenovi, a stopalo i rame izmešteni. Lekari su je operisali čak 32 puta, nosila je metalne korsete i bila primorana da veoma dugo leži. Uprkos strašnoj sudbini, uspela je da se oporavi i da se posveti razvijanju talenta koji je imala: slikarstvu. Imala je priliku i da upozna Dijega Riveru (šp. Diego Rivera), poznatog meksičkog muralistu, koji će kasnije postati njen muž. Ovaj brak je karakterisalo obostrano neverstvo, verovatno je najpoznatija njena veza sa Lavom Trockim, ali i podrška koju su jedno drugome davali u stvaralačkim procesima.
Za izložbu koju je imala u Parizu 1939. godine naslikala je autoportret „Dve Fride“ (šp. Las dos Fridas), koji je predstavljao Fridu pre braka sa Dijegom i onu nakon njega. Zahvaljujući ovoj izložbi Frida je stupila u kontakt sa velikim španskim slikarom Pablom Pikasom (šp. Pablo Picasso). Njena dela su bila na zajedničkim izložbama u Njujorku, Bostonu i Filadelfiji. Od 1943. godine je davala časove u školi Esmeralda (šp. La Esmeralda) u gradu Meksiko. Njena jedina samostalna izložba bila je u gradu Meksiko 1953. godine i doživela je nesvakidašnji uspeh, posebno zbog činjenice da je Frida ovoj izložbi prisustvovala u bolničkom krevetu, koji je bio smešten u centru prostorije. Nakon ovog događaja morali su da joj amputiraju nogu, zbog čega je bila u depresiji i pokušala da se ubije nekoliko puta.
Prema mišljenju kritike, nemoguće je razdvojiti njen privatni život i umetnička dela. Dela pripadaju ekspresionizmu i nadrealizmu, a ona je uvek prisutna na svojim slikama. Bila je umetnica koja se zalagala za povratak korenima, okretanje Meksiku (šp. mexicanismo) i tradiciji. Njena dela su bila cenjena tek nakon njene smrti i tada je priznata kao velika umetnica. Frida je bila simbol feminizma, borila se za svoja prava, bila je jaka žena i to je vrlo rado i pokazivala. Na slikama se prikazivala sa karakteristikama oba pola, prenaglašavajući obrve i brkove. Godine 2018. u njenu čast je lansirana linija lutaka Barbi, ali je porodica podnela tužbu protiv kompanije, jer nisu dali dozvolu za to.
Na samom kraju ostavljamo jedan od poznatih Fridinih citata: „Verovali su da sam nadrealistkinja, ali ja to nisam bila. Nikada nisam slikala svoje snove. Slikala sam svoju stvarnost.“ (šp. Creían que yo era surrealista, pero no lo era. Nunca pinté mis sueños. Pinté mi propia realidad).
Autor članka: prof. španskog jezika Olivera Pukšić
