Asturijas je autonomna pokrajina koja se nalazi na samom severu Španije, između Galisije i Kantabrije. Predstavlja panoramu neravnih Kantabrijskih planina, i zelenih dolina koje naglo prerastaju u pejzaž obala sa izlazom na Kantabrijsko more. Putovanje u Asturijas je jedno iskustvo koje zahteva upotrebu svih pet čula, jer bez njih nećete moći da uživate u njegovoj gastronomiji, da budete zaslepljeni njegovom arhitekturom, udahnete prirodu, ili čujete otkucaje vašeg srca dok veselo ćaskate sa Asturijancima i uživate u njihovom gostoprimstvu.
Ono čime se Asturijanci najviše ponose je priroda – misteriozne šume, zabačene i predivne morkse plaže, brze reke i strme planine koje su idealne za ljubitelje penjanja i planinarenja. U Asturijasu se nalazi najmanja plaža na svetu koja je dugačka oko 40 metara, široka samo 15 metara, a duboka oko 1 metar – zove se Gulpiyuri. Ovo mesto je proglašeno prirodnim spomenikom, a njena originalnost se ogleda u tome što je reč o zatvorenoj plaži koja je povezana sa morem putem pećina, kroz koje voda prolazi i pravi ovu prelepu izolovanu plažu. Do ovog mesta se može doći jedino pešice, jer je veoma nepristupačna.
Postoji i jedno tipično selo u Asturijasu – Villar de vildas – za koje legenda kaže da su prilikom jednog napada mavara preživele samo žene (tj. ostale su udovice). Ovo je selo takođe poznato i po dobro očuvanim kolibama/kućama koje su se nekada gradile od prirodnih materijala i podsećaju na kućice iz priče „Vuk i tri praseta“, a danas predstavljaju veliku turističku atrakciju.
Šetnja Asturijskom kulturom predstavlja putovanje kroz vreme koje obuhvata vekove i vekove. Njenu zemlju su pre 200 miliona godina naseljavali dinosaurusi koji su ostavili tragove duž obale. Prvi doseljenici su se sakrivali u njenim pećinama i ostavili slike na osnovu kojih danas imamo uvid u to kako su živeli pećinski ljudi. Pored navedenih zaostavština, takođe postoji i dosta iskopina o drevnim naseljima i kružnim kamenim kućama koji su se ovde nekada gradile.
Poznato špansko alkoholno piće – sidra – se proizvodi u Asturijasu, u proseku oko 40 miliona boca godišnje. Asturijanci su poznati kao ljudi koji vole da popiju ali i pojedu, pa se otprilike oko 70% proizvedene sidre (drugi naziv je jabukovača, jer se pravi od jabuke) konzumira samo u Asturijasu (prosečna potrošnja po stanovniku je 50 litara godišnje), dok se preostalo izvozi.
Avanturisti koje na putovanjima privlače religiozne stvari vrlo lako mogu biti očarani gotskom katedralom (šp. Catedral gótica de San Salvador) u glavnom gradu Asturijasa – Oviedu, u kom se čuvaju mošti sveca kao i Krst pobede i Anđeoski krst (šp. reliquias del Santo Sudario, la Cruz de la Victoria, y la Cruz de los Ángeles). Takođe veliku pažnju turista privlači i Bazilika (šp. Basílica de Covadonga) u planinskoj pećini za koju legenda kaže da se na ovom mestu prvi put ukazala Bogorodica kralju Pelaju i dala mu hrabrosti da krene u ponovno osvajanje/preuzimanje španskog tla od Mavara (pohod koji je poznat pod nazivom Reconquista).
Još jedna zanimljiva stvar koju možete uočiti prilikom posete Asturijasu su velike kuće koje se po svojoj konstituciji znatno razlikuju od ostalih. Ukoliko naiđete na neku veliku kuću koja je obično plave boje, ima ukrašene prozore, pločice, kule na vrhovima krova ili u svom dvorištu ima palmu, onda znajte da ste naišli na posed Indijanaca. Radi se o Asturijancima koji su u vreme kolonizovanja Američkog tla odlazili iz Španije na Kubu, u Venecuelu, Argentinu, Meksiko i druge Latinoameričke zemlje, i nakon povratka u svoju rodnu zemlju osetili potrebu da pokažu koliko su razvili svoje bogatsvo koje su doneli iz španskih kolonija.
Autor teksta: prof. španskog jezika Marija Jevtić
