Prenosimo vam Kristinine utiske sa programa “Andiamo in Italia”.
Vodite li se onim što je Mark Tven rekao: ,,Za dvadeset godina bićeš više razočaran stvarima koje nisi uradio nego onima koje jesi. Isplovi, zato, iz sigurne luke. Otkrivaj, sanjaj, istražuj!’’? Ja da, zato vam sada pišem iz sunčane Italije nakon mesec i po dana boravka ovde.
U aprilu ove godine, vrativši se sa krstarenja Mediteranom, osetila sam se depresivno iz razloga što nisam mogla duže da ostanem u nekoj od zemalja koju sam posetila, bila to Italija, Francuska ili Španija, jer obožavam da putujem i uvek mi povratak teško pada. Kao da sam je prizvala svojim mislima, na Facebook-u se pojavila objava Centra za afirmaciju i razvoj, koja je sadržala između ostalih i odlazak u zemlje u koje sam ja želela da odem i ostanak tamo u trajanju od 3, 6, 9 ili 12 meseci. Naravno da sam odmah popunila formular i već sutradan sam se našla oči u oči sa Kristinom na sastanku koja mi je vrlo detaljno i ljubazno objasnila sve što je bilo potrebno. Nije još ni završila, a ja sam već znala da ću postati deo ovog fenomenalnog programa. Istog dana, nakon što sam prošla intervju, počela sam da skupljam neophodnu dokumentaciju i ubrzo završila sve što je bilo potrebno. Nakon dve nedelje, dobila sam povratnu informaciju iz Italije sa naslovom ,,Porodica za Kristinu’’. Širi osmeh ne pamtim!
Naravno da je sve bilo praćeno malom dozom straha i brige, ali poenta je usuditi se. Upravo zato se sada nalazim u prelepom turističkom gradu na moru Castiglione della Pescaia. Pesak je ovde beo, voda promenljivo tirkizno-modroplava, ljudi nasmejani i ljubazni. Briga i strah su nestali onog momenta kad me je porodica u kojoj sam smeštena dočekala na aerodromu u Rimu. Bez imalo preterivanja, kroz pet dana sam već osetila veliku dozu pripadanja ovom mestu i ljudima, postala sam deo njih. Dečak sa kojim provodim vreme i razgovaram na engleskom jeziku ima pet godina i već priča 3 jezika. Vezali smo se jedno za drugo, toliko da kad odem već pita kad ću doći ponovo. Dane provodimo na plaži ili na bazenu u njihovom hotelu, igrajući se sa njegovim drugarima, u aktivnostima, luna-parkovima, šetnjama. Imam sve što mi je potrebno, i više od toga.
Neke navike koje sam ovde stekla a koje pre nisam imala ću definitivno nastaviti da upražnjavam kad se vratim u Beograd, kao što je recimo svakodnevna vožnja bicikla. Imam dosta slobodnog vremena. Za sada sam posetila ostrvo Elbu, kao i obližnje gradove. U planu su Firenza, Napulj i Cinque Terre u narednom periodu. Italija i italijanski jezik koji govorim su oduvek bili moja velika ljubav. Samim življenjem ovde, dosta sam poboljšala i svoj vokabular italijanskog jezika što me takođe posebno čini srećnom i ponosnom. Kada bi me pitali da li bih imala na šta da se požalim, imala bih šta da vam kažem. Rekla bih da se žalim na to što ću morati da čekam do sledećeg leta da se vratim ovde, ali na to već ne može niko od nas da utiče. Mada, s obzirom na to da se ovde rodila jedna ljubav, možda povratak bude i u skorije vreme.
Hvala Centru za afirmaciju i razvoj što mi je omogučio najlepše leto života.
Da li vas je Kristina zainteresovala svojim lepim iskustvom? Nešto ovako prijatno se može dogoditi i vama, a od toga vas deli samo jedan klik. OVDE