Iz Tianjina se javlja Damjana, učesnica programa „English Teaching u Kini“. U nastavku prenosimo njene utiske:
Pitanje na koje prvo treba dati odgovor glasi: „Otkud ja u Kini?“ Najjednostavniji odgovor na ovo pitanje jeste zahvaljujući Centru za afirmaciju i razvoj. Sa ove distance prosto deluje nerealno da sam se pre svega nekoliko meseci prijavila za program English Teaching u Kini koji pronađoh na sajtu Centra. Nonšalantno tada popunih prijavni formular ne bivajući svesna u potpunosti koliki će domet sve to imati za svega nekoliko meseci. Neizmerno sam zahvalna svim ljudima iz pomenutog Centra, jer su zaista učinili da sve to vreme i sve potrebne pripreme prođu ne samo glatko, već neosetno.
Stigla sam, naime, tog subotnjeg prepodneva, po lokalnom vremenu, i prvi utisak je bio – sve je ogromno. Aerodrom je toliko velik da je odgovor koji sam dobila na pitanje „Izvinite možete li mi objasniti kako da stignem do mesta gde se preuzima prtljag“?, glasio „vozom“. Postoji voz koji prevozi sve putnike sa različitih terminala do baggage claim-a. I, verujte, to je samo vrh ledenog brega. Kina, kao država, sama po sebi apsolutno je ogromna. Te činjenice sam, čini mi se, tek u celosti postala svesna kada sam na pitanje koliko je daleko jedan gradić udaljen od grada u kome ja živim dobila odgovor „samo 400 km, zaista je vrlo blizu“.
Govoreći o gradu u kome živim, a reč je o Tianjin-u, moram napomenuti da je čitav grad zaista veličanstven. Prepun parkova i zelenila, izuzetno čist i uredan. Ne mogu reći da sam ga još uvek celog obišla (opet pominjem – kao i sve, i ovaj grad je masivan), ali me svakako raduje što ću svakog vikenda moći otići u neki drugi deo grada i nešto novo videti. Istraživanju i otkrivanju, čini se, nikad kraja.
Ono što Tianjin, ipak, čini toliko ugodnim za život i zbog čega otkako sam stigla ne skidam osmeh sa lica, ipak nije samo izgled ovog grada, već su to prvo i pre svega ljudi koje sam ovde upoznala. Okružena sam ovdašnjim ljudima i ne mogu opisati koliko sam oduševljena što su i pored jezičke barijere (koja je zaista velika) oni uspeli da učine da se osećam izuzetno prijatno. Ne samo to – osmesi svih ovih nepoznatih ljudi oko mene zaista mi ulepšavaju dan. Činjenica je da zbog pomenute jezičke barijere ne možemo najbolje, ili katkad uopšte, da se sporazumemo, ali osmeh koji je konstantno na njihovom licu i volja da pomognu (koja je isto tako sveprisutna) prevazilaze svaku jezičku barijeru. Ni sama ne znam tačno kako, ali na kraju dana, mi uvek uspemo da se razumemo. Jedino što niko ne može da razume jeste moja konstantna potreba za kafom.
Najposle, ono što je možda i najvažnije – moj posao. Nedovoljno je reći kako svaki dan odlazim iz škole sa najširim mogućim osmehom na usnama. Oduvek sam želela da predajem i oduvek bejah zaljubljena u jezik. Sada sam nastavnik engleskog jezika i suvislo je reći da sam izvan sebe od sreće. Moji učenici su ti koji se, kao što rekoh, staraju da nikad ne izađem iz škole bez ogromnog osmeha na licu. Malo je reći da su divni.
Sve u svemu, svakoga dana sve više uviđam koliko je moja prijava za program English Teaching u Kini bila jedna od definitivno najvećih, ali i najboljih odluka koje sam donela. Sve ovo, svaki novi dan, jeste jedno ogromno iskustvo koje se rečima dovoljno dobro ne može opisati.
Ukoliko i vi želite da učestvujete u programu English Teaching u Kini možete se prijaviti klikom na dugme – PRIJAVI SE
